Prica


Pricu "Pismo jednog psa" napisao je Pero Corkovic, Mare Pejkanove, rodjen u
Micijama pod Gradinom, blizu Icanove kuce. Pocetkom sezdesetih godina odselio
je u Catrnju a danas zivi u Okucanima. U svoje vrijeme bio je najbolji svirac
na primu, a dok je bio predsjednik OMLADINSKOG AKTIVA, dobili su mnoga priznanja
i nagrade kao najbolji Aktiv. Tokom rata u Bosni, njegov prvi komsija zamjenio
je kucu u N. Gradiski, ali sa sobom nije poveo i svoga psa. Pas je danima gladan
lutao po Catrnji pa je Pero u psece ime napisao pismo njegovom gazdi u N. Gradisku.
Gazdina djeca su nosila to pismo u skolu, a uciteljica je citala pred cijelim
razredom. Prenosim to pismo u cjelosti, sa malim gramatickim korekcijama, jer
Pero nema ni computer ni Internet. Milan Chorkovich
                                 ZDRAVO MARIO!
Evo vec su prosle tri godine kako ste se odselili a mene ostavili da se potucam od
nemila do nedraga. Sve ove godine ocekivao sam zvuk vaseg auta pred kucom i vas
povratak, ali vas nema pa nema. Kada ste otisli, novi gazda je doveo psa vucjaka
a mene su pustili. Krenuo sam tuzan i zalostan od kuce do kuce kao pas lutalica.
Svugdje su me docekali drvljem i kamenjem. Stigao sam i do Striliceva Gare, a tamo
neke lude pripucase na mene. Lutajuci i tugujuci za vama, razmisljao sam, zasto me
niste ubili, jer nisam mogao izvrsiti samoubistvo posto mi to zivotinjsko dostojanstvo
ne dozvoljava. Tako sam dosao i kod Bace i on me je nahranio rekavsi: "Dobar si pas,
ali imam svoja dva i ne mogu te primiti". Onda dodjem kod komsija Pere i Jele Corkovic
i oni me sada paze i hrane, ali ja bih najvise volio da sam sa vama. Malo mi je na
vas krivo; kada ste odlazili sa dva auta, sto me niste stavili pod noge jer za psa ne treba viza.
A sada da vam napisem malo o sebi. Tezak sam 12 kg. i jos uvijek sam crno-bijel i saren.
Od tuge i sikiracije, malo sam posijedio. Kada je vruce, Pero me kupa a cesto me i osisa.
Zdrav sam, samo kad grmi uhvati me neka groznica pa se sav tresem k'o prut. Pero kaze
da sam obolio na zivce, iliti nerve. To je zbog bombe koja je eksplodirala tri metra
daleko od mene, pa umalo nisam dobio slom zivaca. Pero me pita jesam li sada Corkovic
ili Kovacevic? To me on samo zajefrkava, jer mi psi imamo samo ime a nemamo prezime.
Pero mi je kupio lanac dugacak 4 m., a ja sam ga vec tri puta pretrg'o, jer sam jak iako
sam malen. Zbog tog lanca, Jele je malo prigovarala, zasto trosi pare na psa u ovakvoj
krizi. Ako tamo upoznas kakvo pasce koje bi mijenjalo kucu, ja bih rado zamjenio svoju.
Vi znate da je moja kucica mala i bez prozora, a nemam ni zemlje. Kucica mi je pod
stepenicama , a na stepenicama su saksije sa cvijecem. Jednu sam saksiju oborio i polomio
cvijece pa je Jele na mene vikala a dobio sam i po guzi. Sada sam dobar pas i ne diram
vise u cvijece. Neki dan Jele je nosila zdjelu brasna a ja izletim pred nju da je
pozdravim. Ona je zapela za lanac, udarila se u koljeno i prosula brasno. Ja sam utek'o
u svoju kucu, a ona je rekla: "Jeb... te caca tvoj"!
Kad Baca dodje kod nas, ja ne lajem na njega, jer me je jednom nahranio pa sam mu uvijek
zahvalan. Mi psi nismo kao ljudi; neke ljude nahranis stotinama puta, a oni ti opet
okrenu ledja. Neki kazu: "Bezobrazan si k'o pas!" Po cemu smo mi to bezobrazni? Za nas pse,
to je uvreda, jer bismo imali vise prava da mi kazemo: "Bezobrazan si k'o covjek" posto
su mnogi ljudi bezobrazni a mi nismo. To je ta razlika izmedju nas pasa i vas ljudi, samo
smo mi pristojni pa to nikad ne kazemo. Mi smo veliki prijatelji covjeku. Nocu ne spavamo,
cuvamo kucu, lajemo i opiminjemo kad neko dolazi, a cijeli zivot vezani smo u lance. Kad
gazda dolazi kuci, mi masemo repom, skakucemo i pokazujemo kako smo radosni, a mnogi ljudi
ne pokazuju radost ni kad vide rodjenog brata ni rodjaka. Mi sve ovo radimo za komad kru'a
i koju kost. Psi su kao i ljudi; veselimo se, tugujemo, bolujemo i imamo suze u ocima.
Zivot nam je drag kao i ljudima. Sada kada sam doselio kod Pere, meni je Jele dala ime
Kuko. Kad dodje kod nas onaj cvjecarkin mali, on me zove Miki. Zabrinut sam sta ce biti
sa mnom ako i Pero odseli? Ko ce me uzeti u ovoj krizi? Pero kaze da me nece ostaviti,
ali ja sam sumnjicav i uplasen, jer sam vec jednom prevaren i ostavljen. Jos mi je Pero
rek'o: "Kad sam upozn'o ljude, zavolio sam pse!" Eto to je bilo sve o mome psecem zivotu,
a ni ljudski nije nista bolji. Pozdravljam vas sve, a najvise Maria.    
Vas Miki

Tekst od Milana Corkovic iz Amerike